- To je glup pas. Ružan je i zaigran – nije ni za što. – rekla je panirajući kokoš. Kokoš koju je Medo jutros ulovio. Spustio ju je pred vratima, još se trzala, i radosno mahao repom. Dječjim očima gledao je kokoš, pa nju, pa mene u pozadini. Bio je siguran da je zaslužio pohvalu.

Istina je da nas taj pas nije pretjerano oduševio – čak se nismo ni potrudili dati mu neko osobnije ime. U našem kraju većina pasa odazivala se na ime Medo. Zato smo i svakom nepoznatom psu tepali: "Medo, dobar pas!"

Gledala sam ga kroz prozor. Samo su mu prednje šape i glavica virile iz kućice. Bio je miran, dremuckao je.

- Zašto kažeš da je ružan? – pitam ja.

- Pa pogledaj ga samo! To je najružniji pas u okolici. Žut je.

Pokucala sam na prozor i Medo je digao glavu. Kad sam mu se nasmiješila izvukao se iz kućice. Stajao je, gledao me držeći podignutom prednju lijevu šapu. Mahao je repom, ali oči su mu bile negdje duboko.

- Tukla si ga...?

- Dobio je što je zaslužio.

Pogledala sam ga. Bilo me sram. Kako nisam čula cvilež, plač? Htjela sam mu reći da je dobar pas. Dobar pas. Vratio se u kućicu, legao i zažmirio. Lijevu šapu stavio je preko njuške. Još je jače stisnuo oči.

            U vrijeme ručka samo su Iva i ona bile za stolom. Poželjela sam im dobar tek i izašla na dvorište. Na ljuljački nasuprot Medine kućice čitala sam naglas lektiru. Mirno je ležao sve dok mu Iva nije donijela dio ručka. Poveselio se i brzo navalio na hranu.

- Što je s tobom danas? – pitala me Iva pomalo arogantno.

- Pa što? Sve je O.K. Samo... je li ti ikad došla želja da budeš vegetarijanka?

- Hjoooj! Gluposti! – mahnula je rukom i vratila se u kuću.

Medo je tamanio hranu, a ja sam ga gledala i razmišljala o tome što je, doista, Medo zaslužio. U jednom trenu pažljivo se okrenuo prema meni i kratko zadržao pogled kao da je tek sad primijetio da sam pokraj njega. A onda je polako uzeo komad piletine i povukao se u kućicu. Nastavila sam čitati. Krckanje i mljackanje iz Medine kućice kao i tuckanje bešteka o tanjure iz blagavaonice, odvraćalo mi je pažnju.

            Rekla je da ćemo se psa riješiti još taj dan. Odvest ćemo ga duboko u šumu dokle god postoji makadam.

            - Snaći će se on. Nije toliko glup. – odgovorila je na svako naše kako?, zašto? pitanje.

Ona je vozila, a Iva i ja smo sjele na svoja uobičajena mjesta u automobilu – Iva iza suvozača, a ja iza vozača. Ispod mojih nogu bio je Medo. Moj zadatak bio je zabavljati ga da se ne uplaši vožnje, što bi se moglo dogoditi jer nije navikao na vožnju automobilom. Nije on pas za obiteljske izlete, vikende kod djedova i baka ili za odmore na moru. Ali nismo ni mi obitelj za takvo što.

Bila sam usredotočena na zadatak. Većim dijelom puta nije se plašio, samo je zadovoljno mlatio repom. Godila mu je moja pažnja. I Iva je bila mirnija, ili bar tiša nego obično. Samo je nožicama lupkala o prednje sjedalo i povremeno se namrštila ili uzdahnula.

Prolazili smo makadamom kroz nepoznata polja. Ona je povremeno prokomentirala kako je nečiji kukuruz već previše suh, a nečiji je pak, doista, prekrasan.

Ušli smo u šumu i još se neko vrijeme vozili u tišini. Sad je bilo i mračnije. U Medinim velikim očima prolazila su drveća: viša, niža, a povremeno i koja sjena, zapravo oblak. U njegovim očima sve to bilo je bez boja.

            - To bi bilo to. – rekla je zaustavivši automobil.

Prvo je gledala negdje u lijevo, a onda je bez da se okrenula pogledala u mene. U retrovizoru sam vidjela samo njene oči. Bile su nepomične, plitke kao čaša vode i sive.

Otvorila sam vrata i gurnula ga van. Želio se vratiti, glavu i šapice gurao je natrag. Odgurnula sam ga. Bio je tih.

- Mama, to je okrutno! To je tako tužno! – rekla je Iva.

Žao mi je što si nisam mogla priuštiti takvu reakciju.

Ubrzavala je vožnju. Medo je trčao za nama. Bio je tih. Imala sam osjećaj da gleda ravno u mene. Bilo me sram, ali nisam maknula pogled. Htjela sam mu reći: - Dobar pas... -

Još je više ubrzala. Medo je usporavao i konačno stao. Samo je stajao i gledao. Gledao kako bježimo – od njega i od sebe.